Samo sam ustala... Dan je protekao stvarno super i uživala sam u njemu... Bez reči, bez razmišljanja stojim sad već pred prozorom i divim se zalasku sunca. Ali ipak nisam tu. Odlutala sam u bezmerje misli koje su kao vodopad počele navirati u mojou glavu. Ali smeškam se…Majka je ušla u sobu. Snažno sam je zagrlila. Oči su joj sijale i videla se ljubav kako isijava iz nje. Ona ju je uvek lako odašiljala ka meni. Jednom rečju, ona je ljubav. A reći da ne shvatam ljubav samim tim izreknem da i nju ne razumem. Ponekad se pitam odakle mamama tolika ljubav? Shvatila sam da je ona nešto posebno, ona je kao cvet krhka i nežna a sa druge strane je ipak i nešto grubo. Dovela me je u situaciju da razmišljam koliko je važan ovaj zivot. Jer ipak živim sad. Sada je sve i sve je sada a da ništa drugo stvarno ne postoji. Jer sve što je bilo je prošlo i nikad se neće vratiti, a ono sto će biti.. Na to se ne treba obazirati jer ima toliko puno kombinacija koje nam život može odrediti. Odlučila sam da pratim sebe jer druge stvari mi ne donose uspeh. Imala sam stvarno pogrešne statvove što se tiče života.. Al ipak, došla je ona kao svetlost i probudila me, pokazala mi je pravi put. Ali grešim, naravno, čovek sam ljudski je grešiti. Nisam savršena, niti postoji takva osoba, al' ipak se trudim i težim ka tom nečem, što se zove svest ... Nadam se da ćemo se jednom sresti u svesti, a do tada vam želim srećan put.. Nadam se da ćemo se brzo sresti. A do tada, do tada će proći puno vremena, jer ipak je najviše vremena potrebno da upoznaš sam sebe..
Нема коментара:
Постави коментар